Kada se govori o upotrebi psihoaktivnih supstanci i pojavama koje je prate, često možemo čuti izraze koji su vrlo određujući, osuđujući pa čak i uvredljivi. Zato ćemo ove godine novembar kao mesec borbe protiv bolesti zavisnosti obeležiti razgovorom o tome kakav jezik (ne) koristiti kada govorimo o ovoj temi i zašto!
Šta nije u redu sa izrazima koje redovno čujemo?
U javnosti se često čuju izrazi poput “narkoman”, “alkoholičar”, “zavisnik” i slično. Kada se postavi pitanje primerenosti ovakvog jezika, obično se ubrzo naiđe na argument da je to puki opis stvarnosti i da nema razloga da nazivanje stvari pravim imenom ikoga vređa. Pa i sama stručna javnost koristi te termine!
Ipak, sagledajmo stvar iz svih uglova. Pre svega, tvrdnja da je to “jednostavno opis činjeničnog stanja” samo je polovično tačna. Naime, sadržaj pojma zavisnosti ili problematične upotrebe psihoaktivnih supstanci uopšte ne zavisi od toga da li ćemo za nekoga reći da je “zavisnik” ili “osoba koja se bori sa zavisnošću”. Samim time, parola o jednostavnom opisivanju činjeničnog stanja nipošto ne opravdava insistiranje na takvim izrazima.
Ipak, legitimno je postaviti i pitanje – dobro, a zašto je to uopšte i bitno? U čemu je problem sa tim izrazima i šta ćemo postići ako ih zamenimo drugima? Pošteno. Pokušaću ukratko da objasnim u čemu je razlika.
Stvar stava
Pre svega, kada za nekoga iskoristimo izraz poput “zavisnik”, taj izraz je nedvosmisleno stigmatizujući. On možda tehnički nije pežorativan, pa ćemo pokušati da odbranimo poziciju da ga ne bi trebalo smatrati uvredljivim, ali upotrebljavanjem takvog izraza mi neku osobu zaista određujemo. Bolesti zavisnosti još uvek u velikoj meri predstavljaju društveni tabu i stoje u bliskom odnosu sa jednim oblikom ponašanja koji nije ni najmanje društveno prihvaćen, a neretko uključuje i elemente koji nisu ni zakoniti, što ovom pojmu daje i jednu dimenziju društvenog morala. Dakle, kada kažemo da je neko “zavisnik”, ne samo što stavljamo jedan društveno neprihvatljiv element njegovog identiteta u prvi plan, već ga i poistovećujemo s tim elementom njegovog identiteta. Osim što je netačno i nepošteno, ovo je i štetno – jer time možemo nehotice pokazati toj osobi da je mi poistovećujemo sa problemom s kojim se bori (zavisnošću), pa čak i nepovoljno uticati na njenu percepciju sebe same, jer ako dovoljno često čujete da ste vi prosto i jednostavno “zavisnik”, pre ili kasnije ćete možda i sami početi o sebi baš tako da razmišljate!
Ono što možemo da preduzmemo povodom toga, i što nas ništa ne košta, jeste da nekoga umesto “zavisnikom” nazovemo “osobom koja se bori sa zavisnošću (npr. od alkohola)”. Značenje je još ostalo nepromenjeno, izraz još uvek opisuje situaciju. Ali s razlogom se ovakvi izrazi nazivaju “jezikom koji stavlja osobu na prvo mesto” (eng. person-first language). Korišćenjem ovakvih izraza pokazujemo da neku osobu ne svodimo na njihovu problematičnu upotrebu supstanci ili zavisnost, na to jedno lično svojstvo. Ne poistovećujemo osobu sa njenom zavisnošću jer između osobe i zavisnosti nikada ne stoji znak jednakosti.
Kada nekoga nazivamo “zavisnikom”, impliciramo da je baš ta osobina ili to svojstvo ono što tu osobu određuje, ili u najmanju ruku ono što određuje našu percepciju te osobe. Time možemo samo doprineti njenoj marginalizaciji, dodatno stigmatizovati zavisnost i umanjiti poverenje osoba koje se bore sa zavisnošću u nas. Želeli mi to da priznamo ili ne, jezik koji koristimo uvek je odraz našeg (svesnog ili nesvesnog) stava. Zato je korišćenje stigmatizujućih, marginalizujućih i osuđujućih izraza pokazatelj otklona, nepoštovanja ili snishodljivosti prema nekome. A ako je to slučaj – zašto bi taj neko imao poverenja u nas i našu volju ili sposobnost da mu pružimo pomoć i podršku?
Stvar perspektive
Osim stava, tu je i pitanje perspektive. Ako za nekoga kažemo da je “zavisnik” ili čak “osoba koja se bori sa zavisnošću”, okosnica tog određenja jeste koncept zavisnosti. Time stavljamo do znanja onome s kim razgovaramo da naše shvatanje čitave ove pojave počiva na ideji zavisnosti kao centralnog faktora. Ako bismo, pak, umesto toga rekli da je neko “osoba u oporavku”, ovo bi već imalo drugi prizvuk. Zašto je tako? Zato što jezik koji koristimo ukazuje i na naše viđenje situacije, odnosno perspektivu koju želimo da projektujemo. Neretko se za nekoga može čuti i da je, na primer, “lečeni alkoholičar” – dakle, čak i kada se osoba izborila sa zavisnošću, želi se istaći da je to samo privremeno stanje i da joj još uvek predstoji borba na tom putu. Dovoljno je ilustrativna činjenica da ne postoji među ustaljenim izrazima “izlečeni alkoholičar” već samo “lečeni” – poruka je jasna: zavisnost se može lečiti, ali nikada izlečiti ili dolečiti. Da li je to zaista poruka koju želimo da pošaljemo osobama koje se bore sa problematičnim obrascima upotrebe supstanci? Da ima prostora samo za stidljivu nadu da će doveka opstati u kategoriji “lečenih” zavisnika?
Možda ćete reći: šta je tu je! Nije idealno, ali zaista je tako, zavisnost je nešto što se ne može izbrisati i nakon čega se nikada ne možemo vratiti u pređašnje stanje. Ali uzmimo u obzir alternativu – mnogo je blaže i inspirativnije nazvati nekoga “osobom u oporavku”. Smisao je još uvek isti, ukazuje na dug i trnovit put koji se još uvek pruža pred tom osobom, i ne sugeriše da je zavisnost nešto što ćemo izbrisati kao rukom odnešeno. Ipak, ovaj izraz ima potpuno drugačiju perspektivu. Ako je pre naglasak bio na zavisnosti, ovde je naglasak na oporavku. Umesto da ističemo stalnu borbu sa zavisnošću i uvek prisutnu opasnost da se poništi svaki napredak, ovime ističemo proces oporavka kao unapređenja sopstvenog zdravlja i blagostanja. A to je mnogo bolja perspektiva, zar ne?
