Ove nedelje smo vas pitali šta ste to sve čuli o supstancama što se kasnije ispostavilo kao, u najmanju ruku, diskutabilno – a među odgovorima smo naišli i na neke sasvim očekivane i na one iznenađujuće! Da li su baš sve urbane legende, da li su u pitanju dezinformacije ili pak poluinformacije, utvrdićemo u ovom tekstu. Vi ste s nama podelili priče o supstancama koje su se pokazale kao netačne ili upitne, a mi ih ovde seciramo da vidimo šta je tu netačno, ima li zrna istine, i kako da znamo čemu da verujemo.
Pa da počnemo da tumačimo i razbijamo mitove – redom od onoga što je najviše vas navelo.
#1 Da LSD izaziva dugotrajne posledice po psihu
Možda jedna od najčešćih horor priča koje smo svi nekad čuli: neko je uzeo LSD i imao vrlo loš trip, ali ne može da se povrati, ostaje u tripu zauvek ili doživljava neku vrstu psihotične epizode – ili čak sloma. Da li nam je to ispričano samo da bi nas zastrašilo? Možda, čak vrlo verovatno, ako nam je rečeno da se to “prosto dešava” od LSD-ja. A da li tu postoji koje zrnce istine?
Šta znamo: Činjenica je da, kao i obično kod ovakvih tvrdnji, ne postoji jednostavan niti univerzalan odgovor. Moguće je da dođe do neželjenih efekata, koji nekada mogu potrajati, a može čak i da “okine” neku vrstu psihotične epizode. Ipak, tu nije kraj priče. Bitno je razumeti koliko često to može da se dogodi, u kojim situacijama i kod koga. Pre svega, to se uglavnom dešava kod ljudi kod kojih već postoji nešto što ih čini ranjivima: tada je u pitanju genetska predispozicija, postojeći problemi sa mentalnim zdravljem ili ekstremno stresno okruženje (u okviru kojeg neko konzumira supstancu i dodatno prođe kroz negativno i ponekad traumatično iskustvo). Najčešće će se od posledica pojaviti produžena anksioznost, osetljivost na stres ili (dosta ređe) povremeno vraćanje vizuelnih (ili drugih čulnih) efekata, a pokretanje psihotičnih epizoda će se u načelu pojaviti samo kod onih koji su već bili pod povećanim rizikom, na primer zbog opterećenja u porodičnoj istoriji.
Osim ličnih karakteristika, postoji još činilaca na koje treba obratiti pažnju kada govorimo o ovome. Jedan od ključnih podataka jeste činjenica da do ovakvih posledica dolazi uglavnom usled upotrebe LSD-a koja je prečesta, ili kada je osoba u lošem mentalnom stanju ili u stresnom okruženju. Ovo su sve faktori koji mogu doprineti ne samo neprijatnom iskustvu, već i produženim posledicama, ali se na te faktore ipak može donekle i uticati. Dakle, ovo (izuzetno negativno) iskustvo, kao i njegove posledice (psihotične epizode ili bilo koji drugi vid otežavanja mentalnog blagostanja osobe), ne predstavljaju farmakološko-determinističke (sigurne i nužne) posledice konzumacije LSD-a, već kombinaciju genetske predispozicije, loših psiho-socijalnih uslova, nedostatak podrške i (neretko) relativno-visoke doze LSD-a (ili, pak, drugih supstanci koje na njeta hemijski liče).
Presuda: Potrebno je biti oprezan jer upotreba supstanci koje se nazivaju psihedelicima (ali i sa bilo kojim drugim psihoaktivnim supstancama, legalnim ili ne) u koje spada i LSD, može pod određenim okolnostima izazvati produžene tegobe i dugoročne posledice, manje ili više drastične, po psihu. Važno je razumeti da postoje određeni činioci, i lični i situacioni, koji povećavaju ranjivost osobe i samim time izglede da dođe do ovakvih posledica. Na neke od faktora (kao što su učestalost upotrebe ili izbor da li da se koristi neka supstanca u datom okruženju) se može uticati, dok na druge, kao što je genetsko opterećenje, ne može.
#2 Da ćeš ukoliko probaš kanabis ubrzo početi da koristiš heroin
Većina nas je nekad čula onu dobru staru “džoint, pa igla” priču. Najčešće od pripadnika snaga reda i zakona, u osnovnoj školi. Tada smo možda bili premladi da nam išta tu bude jasno, ali smo kasnije uglavnom zaključili da je ta priča preterana. Ona se savršeno uklapa u podelu na “lake” i “teške” droge (koja je u velikoj meri prevaziđena i zastarela) i upozorenje da ništa nije “bezbedno” koristiti jer sve “vodi jedno drugom”.
Šta znamo: Ova je tvrdnja usko povezana sa temom zavisnosti. Pa, da počnemo: svi znamo da zavisnost od supstanci, kao što su opioidi (u koje spada heroin), postoji. Takođe je jasno da se uglavnom ne počinje baš od heroina, pa se nameće zaključak da je, naravno, moguće početi od nečega kao što je kanabis i razviti ozbiljnu zavisnost od neke supstance poput heroina. Ali, evo cake: koliko se često to zapravo dešava? Dovoljno često da ovakva priča pije vodu?
Prvo, da se razumemo, mi nemamo pouzdane podatke o tome koliko ljudi zapravo koristi kontrolisane supstance – nemamo dovoljno istraživanja, a ono što imamo nije dovoljno velikog obima i nije na reprezentativnom uzorku. Imamo više podataka o upotrebi supstanci među nekim zajednicama, ili u nekim situacijama koje se već smatraju problematičnom upotrebom ili zavisnošću. Ali ne znamo koliko tačno ljudi koristi supstance povremeno, u takozvanim rekreativnim setinzima. Tamo gde postoji veći korpus podataka o ovome, nalazi ukazuju na to da zapravo većina osoba koje su nekada u životu koristile neku supstancu – pa čak i povremeno – ne razvije zavisnost. Dakle, svakako nije jednačina takva da se stiže odmah i nužno od kanabisa do heroina. Ali, najbitnije pitanje je, kao i obično: šta još utiče na to da li ćemo razviti zavisnost? A odgovor je, opet kao i obično: mnogo toga. Utiču naše lične predispozicije, naše trenutno i dugotrajno mentalno stanje, naši obrasci upotrebe (doze, učestalost)… Takođe, trebalo bi imati u vidu i to da neke druge psihoaktivne supstance (alkohol, nikotin, kofein) uživajući svoj društveni status (da ne kažemo privilegije) svesno bivaju isključene iz ovakvih jednačina. Pa se tako zanemaruje to što su neke od prvih psihoaktivnih supstanci sa kojima se ljudi u životu susreću zapravo one koje u ovim zastrašujućim pričama ne budu ni pomenute. Preciznije, svesno se potiskuje prva kafa, pivo ili cigareta koje bi neko probao neretko čak i u ranim razredima osnovne škole, dok se istovremeno drvljem i kamenjem obasipa nešto što najčešće dođe znatno kasnije, a što nije jednako integrisano u dominantne narative (npr. kanabis). U nauci, ovakva izostavljanja važnih podataka nazivaju se “cherry picking” i predstavljaju jedan od nekoliko vidova tzv. “akademski nečistog/neodobrenog ponašanja”, dok se u javnosti ovo retko kada pominje.
Presuda: Ovo je više izuzetak nego pravilo. Ipak, predstavlja jednu mogućnost, pa je bitno razumeti koji faktori povećavaju ovaj rizik. Da bismo to razumeli, bitno je da smo upoznati sa time šta sve može da utiče na mogućnost razvijanja zavisnosti, ali i da budemo pošteni i da zaista uzmemo u obzir sve pojedinosti, uključujući i susrete sa “društveno prihvatljivim” supstancama poput kafe, nikotina ili alkohola, kao često zanemaren faktor.
#3 Da ćeš ukoliko probaš neku supstancu odmah razviti zavisnost
Ovo se može smatrati jednom od varijacija na temu prethodnog mita, mada doduše malo uopštenijom. Mlada i radoznala osoba proba nešto, verujući da nema previše opasnosti u eksperimentisanju, i odmah se “navuče”, odjednom počne da redovno koristi i ne zna šta ju je snašlo. Paaa, neće biti baš tako!
Šta znamo: U razbijanju prethodnog mita smo objasnili zašto upotreba nije isto što i zavisnost, niti je svaka upotreba zavisnost u nastajanju, iako će se mnogi libiti tako da je kategorizuju, makar kada je reč o drogama (ali da li je onda pivo sa društvom, skrolanje slika po instagramu ili seks sa parner(k)om takođe zavisnost u nastajanju?). Ipak, ovo je opštija tvrdnja, pa zahteva još dodatnih informacija. Pre svega, različite supstance imaju različit potencijal za izazivanje zavisnosti, pa samim time ova tvrdnja može biti istinitija za neke supstance nego za druge. Ali to nije sve! Zavisnost može biti i fizička i psihološka, a ova druga može zavisiti od mnogo faktora. Nekada ćemo se na nešto “navući” čak i ako nije u pitanju supstanca, već neki oblik ponašanja koji koristimo kao beg od stvarnosti ili kao mehanizam za regulaciju svojih osećanja (nije nužno uvek u pitanju nešto zloslutno kao što su, primera radi, igre na sreću, već može biti i nešto naizgled benevolentno poput celodnevnog gledanja Netflixa). Zato mi radije govorimo o “problematičnoj upotrebi” nego o zavisnosti, jer je to širi pojam i ne potiče svaka problematična upotreba nužno od zavisnosti, ali je to ne čini manje problematičnom, odnosno neopravdano je baš svaku upotrebu nazvati zloupotrebom.
Presuda: U većini slučajeva ovo nije tačno, ali postoje faktori koji čine da ovo bude verovatniji ishod. Neki od tih faktora su povezani sa ličnim karateristikama, neki sa supstancama, a neki sa situacijama i okolnostima upotrebe.
#4 Da ekstazi ne izaziva halucinacije
Kad prvi put čuješ za ekstazi ili se susretneš s njim, uglavnom je prva stvar koju će ti ljudi reći kako bi ti opisali iskustvo to da ti on daje energiju, da, ali i osećaj bliskosti i povezanosti sa celim svetom, da na njemu voliš sve žive, da se “topiš”. Retko kada će se pomenuti mogućnost doživljavanja halucinacija.
Šta znamo: Ekstazi – ili njegov glavni sastojak, MDMA – može izazvati halucinacije, ali to uglavnom ne čini. Naime, ova supstanca ima primarno stimulativna i empatogena svojstva (pa izaziva pomenutu energiju, ljubav i topljenje), ali ima i psihedelična svojstva. Šta da kažemo, u prirodi su stvari retko tako jednostavne da se u potpunosti uklapaju u naše jasno omeđene kategorije. Pa tako ekstazi (MDMA) može izazvati promene u percepciji, kao što su vizuelna pojačanja (npr. svetla izgledaju jače) ili izmenjena percepcija boja. Ipak, uglavnom pod njegovim dejstvom osoba neće videti “stvari koje nisu tu”. Uglavnom. A kada se mogu javiti “prave” halucinacije? Pa, pod određenim okolnostima. Do halucinacija najčešće može doći ako je doza supstance izrazito velika, ali i ako u sastavu te tablete “ekstazija” zapravo nije (ili bar nije isključivo) MDMA već neka druga supstanca – recimo 2C-B, kao i u slučaju da je osoba veoma neispavana, dehidrirana ili iscrpljena.
Presuda: Ekstazi može izazvati halucinacije, ali uglavnom to ne čini, osim pri velikim dozama, ili kada su prisutne dodatne okolnosti. Neretko se dogodi da supstanca za koju smo mislili da je ekstazi zapravo bude nešto drugo, a u tom slučaju se (u zavisnosti od toga koja je supstanca u pitanju) mogu javiti halucinacije. Ekstazi, osim stimulativnih i empatogenih efekata, može izazvati promene percepcije ili pojačanu percepciju, ali su “prave” halucinacije dosta ređe.
I šta ćemo sad?
Šta sa svim ovim informacijama? Da li imate osećaj da ni na jedno pitanje niste dobili potpunozadovoljavajući odgovor? To je zato što je najbitnija pouka sledeća: kratke, paušalne tvrdnje uglavnom nisu istinite jer su previše jednostavne. Činjenica je da u većini ovih tvrdnji postoji zrnce istine – ništa od ovoga nisu garantovani ishodi, jer takvih nema. Nema univerzalnih istina koje važe u svim slučajevima. Nema ih jer previše različitih činilaca utiče na to kako će se nešto odigrati. Ali isto tako – većina ovih situacija postoje kao mogućnosti. Najčešće ne previše verovatne, ali ipak moguće. Što više razumemo uticaj različitih faktora, to nam je lakše da budemo oprezni, a što smo oprezniji – to smo bezbedniji. Zato su prave, tačne i potpune informacije najbolji način da zaštitimo sebe i druge!
Ako i pored toga što ste dogurali do kraja ovog teksta još uvek imate pitanja – ili ako tek sad imate još pitanja – mi imamo anonimnu online podršku!
