Tri zablude o psihološkom nasilju

Autor: Leo Ivanišević

Psihološko nasilje ili psihološko zlostavljanje nije lako prepoznati, iako ono skoro po pravilu prati sve ostale oblike nasilja kao što su fizičko, seksualno ili finansijsko zlostavljanje. Psihološko nasilje je suptilno, podmuklo i neuhvatljivo. Ono targetira naše najdublje nesigurnosti, strahove i neprorađene traume. Dok nam se dešava, nismo ni svesni da nam se dešava – ubeđeni smo da je ponašanje druge strane potpuno normalno i da je problem u nama. 

Žrtve psihološkog nasilja doživljavaju vrlo stvarne posledice i često razvijaju nezdrave mehanizme nošenja sa stresom. Posledice se mogu javiti u vidu anksioznosti, depresivnosti, osećaja niže vrednosti, manjka samopouzdanja, neobjašnjivih strahova i fobija, noćnih mora, problema sa spavanjem i niza drugih psihičkih simptoma. Nekad, dugotrajan stres dovodi i do fizičkih posledica ili do somatskih simptoma koji nastaju usled potiskivanja negativnih emocija. 

Žrtve psihološkog nasilja često pribegavaju nezdravim mehanizmima izlaženja na kraj sa stresom kao što su zloupotreba alkohola i supstanci, kompulsivna seksualna ponašanja, nezdrave navike vezane za ishranu ili bihejvioralne zavisnosti poput preterane kupovine, gomilanja stvari, video igara, interneta ili kockanja. Ovi disfunkcionalni načini nošenja sa stresom su često izvor sramote koja dodatno izoluje žrtvu psihološkog nasilja i dodatno produbljuju njene nesigurnosti i osećaj krivice.

Edukacija je prvi korak u borbi protiv psihološkog nasilja, kako na nivou društva, tako i na nivou pojedinca. Zato, hajde da pokušamo da razbijemo neke česte predrasude o psihološkom nasilju i da se kroz razbijanje tih predrasuda upoznamo sa time šta sve spada pod psihičko nasilje.

ZABLUDA BROJ 1: POŠTO NE POSTOJI PSIHIČKA SILA, NE POSTOJI NI PSIHIČKO NASILJE

Istina, psihička sila nije sila puput one u “Ratovima Zvezda”. Ne možemo pomerati predmete ili upravljati ljudima čistom snagom svog uma. Međutim, naše reči i ponašanja mogu da imaju uticaj na druge. Taj uticaj nekad može biti očigledan: pretnje, naredbe, molbe, zahtevi. Nekad može da bude i manje očigledan: iznošenje ideja, konstatacije, izlaganje druge osobe određenim sadržajima ili informacijama, kao i skrivanje određenih sadržaja i informacija. Način na koji formulišemo poruke može u drugoj osobi izazvati niz emocija: strah, krivicu, sumnju, sažaljenje, žudnju… Ukoliko te emocije izazivamo u drugoj osobi kako bismo ostvarili sopstvenu korist, kako bi druga osoba (često na sopstvenu štetu) za nas uradila ono što mi želimo – pričamo o manipulaciji, a manipulacije jesu oblik psihičkog zlostavljanja. Direktne uvrede, destruktivne kritike, uskraćivanje pohvale i saosećanja, pasivna agresija, uvrede maskirane u komplimente, laganje, emotivne ucene i tretman tišinom su jednostavne tehnike verbalnog zlostavljanja kojima se žrtvi šalje poruka: “nisi dovoljno dobra”. Vešte kombinacije ovih tehnika čine složene manipulacije pomoću kojih nasilnik ili manipulator drži žrtvu zarobljenom u odnosu i iznuđuje pristanak i ostanak u odnosu.

ZABLUDA BROJ 2: PRISTANAK NA ODNOS I OSTANAK U ODNOSU DAJU LEGITIMITET ZLOSTAVLJAČU

Nemamo pravo da sudimo o validnosti nečijeg izbora da ostane, a pristanak i ostanak ne daju legitimitet zlostavljaču, štaviše – NIŠTA ne daje legitimitet zlostavljaču. Žrtva psihološkog nasilja može imati objektivnu mogućnost da izađe iz toksičnog odnosa, ali to ne čini iz sledećih razloga:

  • Tu mogućnost sama ne vidi usled naučene bespomoćnosti
  • Traumatski je vezana za zlostavljača, što znatno otežava prekid odnosa
  • Usled sopstvene lične istorije ne misli da zaslužuje bolje
  • Plaši se da ode
  • Ne veruje svom zdravom razumu usled posledica izluđivanja (gaslighting-a)
  • Ne zna šta je psihičko nasilje, misli da je “takav” odnos normalan i ne povezuje svoju depresiju, anksioznost, psihosomatske simptome ili probleme sa supstancama sa činjenicom da je u toksičnim odnosu.
  • Ne zna da se zlostavljač neće suštinski promeniti

ZABLUDA BROJ 3: LJUDI OSTAJU U ZLOSTAVLJAČKIM ODNOSIMA ZATO ŠTO SU MAZOHISTI KOJI IZ TOGA IZVLAČE ZADOVOLJSTVO

Ljudi u odnosima koje karakteriše psihološko nasilje nisu fetišisti koji svesno i namerno ubiraju “dobiti” i svesno uživaju u tome što ih neko ponižava. I sama BDSM zajednica se ograđuje od povezivanja fetišističkog mazohizma sa nasiljem pod načelom da sve BDSM aktivnosti moraju biti bezbedne, da se u njih neko upušta pri punoj svesti i zdravoj pameti i da postoji obostrani pristanak. Ako ne postoji bezbednost (žrtva doživljava štetne psihološke posledice nasilja) i čista svest i zdrava pamet (žrtva je izmanipulisana), sam pristanak ne znači puno. 

U toksičnim odnosima ne postoji “bezbedna reč” koja prekida igru, ne postoji dogovor, ne postoje jasne i zdrave granice, a pogrdne reči i udarci ne ostaju samo u spavaćoj sobi petkom uveče.

Žrtve psihološkog nasilja mogu imati mazohističke sklonosti koje se ogledaju u osećaju niže vrednosti, destruktivnim samokažnjavajućim obrascima i negativnom stavu prema sebi, no te crte su najčešće posledica neke rane traume za koju žrtva takođe nije kriva. 

ZAKLJUČAK

Žrtvu treba ohrabriti da preuzme odgovornost za svoj život, da uvidi sve aspekte situacije u kojoj je i pomoći joj da donese svesnu i namernu odluku o tome da li želi da ostane ili da ode iz takvog odnosa.

Ako je psihološko nasilje jedini oblik nasilja koji postoji u nekom odnosu, nekad je moguće u takvom odnosu i ostati. Međutim, takav odnos nikada neće biti zdrav, bezbedan i uzajaman. Ostana zahteva to da žrtva nauči da postavi potrebne granice i održava odnos sa zlostavljačem na vrlo površnom i distanciranom nivou uz veštu upotrebu kontra manipulacije i jake stubove podrške izvan odnosa . Neke žrtve iz svojih razloga biraju da ostanu u takvom odnosu i koriste određene tehnike kako bi maksimalno ublažile posledice psihološkog nasilja kom su svakodnevno izložene. Čak ni to ne daje “legitimitet” zlostavljaču, jer i on ima izbor, izbor da to ne radi.