Da li ste nekada čuli za zagovaranje ili javno zagovaranje?
Najjednostavnije i najopštije rečeno, to je praktična upotreba znanja u svrhe postizanja društvenih promena. One mogu biti usmerene ka: široj javnosti, određenim populacijama u okviru javnosti, donosiocima odluka, struci ili profesionalcima u nekoj oblasti… Javljaju se u najrazličitijim oblicima, od gostovanja i pojavljivanja u medijima (televizija, podkasti, novinski portali) i objavljivanja sadržaja na društvenim mrežama i platformama, preko produkcije audiovizuelnog materijala, do učešća u radnim grupama i davanja smernica za reformu javnih politika. Usmerenost i oblik zagovaračkih aktivnost zavisi od konkretnog projekta, odnosno teme i pristupa koji se uvek iznova biraju.
Iako sve zagovaračke aktivnosti imaju vrlo specifične ciljeve i razvijene komunikacijske strategije posvećene tim konkretnim cijevima, postoje neki osnovni principi u zagovaranju od kojih NVO Re Generacija ne odstupa i koji nam omogućavaju da kroz različite projekte i teme držimo istu poziciju i zagovaračku “liniju”. Ti principi se mogu definisati na sledeći način:
Neosođujuć pristup
Populacije, odnosno zajednice s kojima mi radimo i čiju poziciju u društvu nastojimo da poboljšamo, a stepen bezbednosti da povećamo, već su marginalizovane u našem društvu i izložene povećanim zdravstvenim, društvenim i pravnim rizicima. Članovi tih grupa skrajnuti su u svim sferama kulturnog i društvenog života, stigmatizovani i diskriminisani, izloženi razvoju kompleksnih sistema diskriminacije i višestrukoj marginalizaciji… Sve ovo ih čini, uz dodatak određenih rizičnih oblika ponašanja, posebno ranjivim populacijama.
Svako naše prihvatanje takvog diskursa – etiketiranje članova tih populacija, podržavanje stereotipa o njima, pristajanje na pežorativne izraze (ili, daleko bilo, njihovo korišćenje) – još više marginalizuje tu grupu. Čuli ste, možda, da laž, kada je dovoljno puta izgovorena, postaje istina. Isto tako, svako ponavljanje negativnih i uvredljivih stereotipa o nekoj populaciji jača nepovoljne stavove o njima i, neretko, strah od njih ili gađenje prema njima (često na moralnoj osnovi). To, potom, doprinosi dehumanizaciji pojedinih društvenih grupa i stvara plodno tle za njihovu diskriminaciju (i pojedinačnu i institucionalizovanu). Međutim, za poboljšanje pozicije pripadnika tih populacija i umanjenje zdravstvenih, socijalnih i pravnih rizika kojima su izloženi, potrebno je da smanjimo stopu njihove marginalizacije. Zato je neophodno da naš pristup ne bude osuđujuć, stigmatizujuć niti diskriminatoran. Primera radi, jako je bitno uvek u procesu zagovaranja napominjati i pokazivati da rizik nije povezan sa pripadnošću grupi, već sa obrascima ponašanja. Nisi ti u “rizičnoj grupi” nego stupaš u “rizično ponašanje”, jer se rizičnost ne zasniva na tvom postojanju kao pojedinca koji pripada određenoj populaciji, nego proizlazi iz tvog ponašanja, i može biti prisutna u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od konkretne situacije. Dakle, rizik nije nepromenljiva, stabilna ni apsolutna kategorija!
Ništa o nama bez nas!
Smatramo da je etički neprihvatljivo da se zakonska i strateška dokumenta, procedure i usluge stvaraju i evaluiraju bez učešća onih na koje se velikim delom ili u potpunosti odnose. Zamislite da vama neko “kroji” život po svojoj meri, mimo vaše volje donoseći odluke sa kojima posle morate da živite vi, a ne ta osoba!
Osim toga, kada kreirate zakone, politike i procedure bez učešća onih na koje se oni odnose, onda ostavljate pozamašan prostor za grešku. Bez povratne informacije i direktnog uključivanja ključnih populacija, mi ne možemo pouzdano znati koliko su neki pristup ili neka mera pristupačni, dostupni, efikasni u modifikaciji ponašanja i tome slično. Samim time rizikujete da ono što pružate i primenjujete ne bude učinkovito, odnosno da se držite pristupa kojim uopšte ne postižete ono što biste želeli. S druge strane, ukoliko uključite ključne populacije u proces kreiranja, sprovođenja, praćenja i evaluacije njima namenjenih propisa, protokola i usluga, imaćete neposredan uvid u rezultate vašeg pristupa i sve njegove prednosti i mane, pa ćete moći da ga revidirate i proširujete po potrebi.
Politike zasnovane na dokazima
Javne politike, poput nacionalnih strategija za različita pitanja, predstavljaju bitna strateška dokumenta, kojima se utvrđuju oblasti i pravci delovanja, ciljevi, prioriteti i mere koje će biti preduzete kako bi se nešto postiglo. Kao takve, one uslovljavaju rad svih organizacija, institucija, tela i uopšte entiteta koji posluju na prostoru jedne države. Nacionalne strategije se donose na određen vremenski period, koji obično iznosi između 5 i 10 godina, nakon čega se pristupa evaluaciji dokumenta i njegove realizacije, pa se ovako dobijena saznanja uvrste u dalje planiranje nacionalnog delovanja i kreiranje novih javnopolitičkih dokumenata, npr. Strategije za naredni period. Strategije su na ovaj način “oročene” jer se i situacija na svakom polju menja iz godine u godinu, u nekim oblastima brže nego u ostalim, pa jedan definisan set ciljeva, prioriteta i mera ne može biti trajnije relevantan, odnosno nikako ne može biti “bezvremen”. Možemo se, eventualno, složiti da su određeni opšti ciljevi uvek aktuelni, ali su strateški dokumenti puni vrlo specifičnih i jasnih ciljeva, prioriteta i mera, koji se moraju povremeno ponovo razmatrati, preformulisati, pa i dodavati ili na drugi način menjati.
Ipak, postoji nezvanična praksa da se javne politike kroje u velikoj meri prema javnom mnjenju i sociokulturnom diskursu (uvreženim idejama o tome šta je “ispravno” a šta nije), da budu krajnje konzervativno formulisane (kako se ne bi ostavljao prostor za shvatanje određenih aspekata pristupa nekom problemu kao “podstreka” za društveno slabo prihvaćene oblike ponašanja), kao i da se neretko “prepisuju” delovi iz minulih dokumenata, po starom oprobanom modelu “prošlo je jednom, znači da je dobro”. Nažalost, sve ovo znači da su javnopolitički dokumenti koje mi imamo često vrlo manjkavi. Možda zvuči kao da su Nacionalne strategije formalna ali vrlo sporedna stvar, čiji su značaj i dometi vrlo upitni; zaboga, pa ko je, osim nekolicine nas koji smo u ovome profesionalno, ikada otvorio neku Nacionalnu strategiju i prelistao njen sadržaj ili proučio njen Akcioni plan? Ipak, slika postaje potpunija kada vam kažem da strateška dokumenta oblikuju planove i budžete jedinica lokalne samouprave. Da ograničavaju manevarski prostor organizacija koje rade sa marginalizovanim populacijama i uslovljavaju dijapazon i vrstu usluga koje one mogu nuditi. Da u krajnjoj liniji to kakvu će neko pomoć, edukaciju, podršku dobiti zavisi u velikoj meri od sadržaja ovih dokumenata. Da način na koji je nešto napisano u tamo nekom dokumentu utiče na mnogo, mnogo toga.
I tu dolazimo do začkoljice: javne politike onakve kakve su opisane iznad nemaju nikakvu funkciju. U javnim politikama izlaže se detaljna strategija nošenja sa određenim problemom. Sve aktivnosti i mere koje se u njoj navode moraju da vode jasnim ciljevima. Ciljevi se određuju na osnovu utvrđenih prioriteta. A kako se utvrđuju prioriteti? Kako se formulišu ciljevi? Kako se procenjuje učinkovitost mera i aktivnosti? Odgovor na sva ova pitanja jeste: istraživanjem. Prikupljanjem, obradom i analizom podataka. Pažljivim postavljanjem pitanja i beleženjem odgovora na ta pitanja. Kontinuiranom procenom situacije na terenu. Bez svega toga, javne politike su samo mrtvo slovo na papiru, uprazno ispisani tekstovi koji ne odgovaraju ni na šta i ne doprinose ničemu. Umesto ciljanih programa i usluga, takva dokumenta razvijaće mahom nepotrebne i neefikasne sadržaje, a neretko će takve politike biti i kontraproduktivne, jer će – primera radi – održavati u životu zastarele programe i pristupe i svaku aktivnost svoditi na njih, potpuno nesvesne postojećih obrazaca ponašanja i novih trendova, na koje samim time neće pružati ni adekvatan odgovor, niti će ostavljati prostora da se razvijaju strategije za smanjenje štete povezane sa tim obrascima i trendovima.
Zapamtite: politike koje nisu zasnovane na dokazima u najboljem slučaju su bezvredne, a u najgorem štetne!
Projekat “Dobre politike za dobro društvo” realizuje se u okviru programa podrške javnom zagovaranju Pokret Polet, koji finansira Evropska unija, a sprovodi Trag fondacija u partnerstvu sa Centrom za socijalnu politiku i u saradnji sa Koalicijom za razvoj solidarne ekonomije – KoRSE. Za sadržinu ovog materijala isključivo je odgovorna NVO Re Generacija i ta sadržina nipošto ne izražava zvanične stavove Evropske unije. #EUzaTEBE
