Autor: Đ.V.
Tripsiting je termin koji se odomaćio u supkulturi ljudi koji upotrebljavaju jednu grupu droga koje nazivamo psihedelicima[1], a odnosi se na praksu vođenja računa o i zbrinjavanja potreba onih koji prolaze kroz iskustvo sa psihoaktivnim supstancama (svih vrsta). Iako se ona u zapadnim zemljama pojavila tek nedavno, datira od davnina i predstavlja jedan od značajnijih zadataka koje bi obavljali tzv. šamani (kuranderosi, bruhoi, palerosi, nzanagome, veštice itd.) u toku ritualnih obreda prelaza i/ili isceljenja, a koji bi (između ostalog) podrazumevali i ritualnu konzumaciju različitih supstanci (psihoaktivnih, ali i onih koje to nisu). Ovaj, naizgled vrlo jednostavan zadatak, zapravo podrazumeva poznavanje velikog broja faktora koji potencijalno mogu uticati na iskustvo, a o kojima bi trebalo voditi računa ukoliko želimo da čitav obred prođe „u najboljem redu“, odnosno bez nekih neželjenih incidenata, poput trovanja ili smrtnog ishoda. U popularnoj kulturi su se odomaćili termini set i seting, gde se prvi (set) odnosi na psihofizičko stanje u kojem se nalazi osoba koja konzumira supstancu, a drugi (seting) na svojstva njihovog fizičkog i društvenog okruženja u toku iskustva sa supstancom. Međutim, ova kategorizacija zanemaruje neke faktore koji mogu igrati vrlo važnu ulogu u iskustvu, a njome su samo delimično ili uopšte nisu obuhvaćeni. Njoj alternativna, ponuđena je nova, koja obraća pažnju na pet širokih faktora, odnosno onih koji su u vezi sa:
1) osobom koja se stara o psihonautu[2] ( tzv. starateljem ili siterom);
2) samim psihonautom;
3) međusobnim odnosom učesnika (tj. staratelja i psihonauta);
4) psihoaktivnom supstancom; i
5) prostorom u kojem se odvija procedura.
U ovoj I narednoj nedelji ćemo postepeno razlagati faktore, ulazeći pritom u to šta svaki od njih ponaosob tačno podrazumeva.
[1] Vešto oko će primetiti da nisam napisao psihOdelik, već psihEdelik, ostavši pritom pri tradiciji koja je započeta polovinom dvadesetog veka, kada je Hamfri Ozmond ovaj termin i skovao, a sve u pokušaju da pobegne od pežorativne konotacije koju sa sobom nosi prvopomenuti i njemu slični termini (npr. psiholog, psihoterapija, psihoza i sl.), a koji pobuđuju negativne asocijacije u vezi sa mentalnim poremećajima. U to vreme postojao je čitav spektar termina kojima su se akcentovali različiti fenomeni u vezi sa ovom klasom supstanci (npr. halucinogeni, disocijativi, fantastike, psihomimetici i sl.), a on je ovim terminom želeo da istakne subjektivno iskustvo doživljeno pri akutnoj intoksikovanosti ovim molekulima. Značenje reči psychedelic jeste „ispoljavanje uma“, a što je autor pretpostavio da se događa nakon njihove konzumacije (Osmond, 1957).
[2] Takođe termin koji se odomaćio u ovoj supkulturi, gde se suštinski referiše na grčku reč ναύτης (nautes), odnosno „mornar“, pa kao što moreplovac plovi morem, a kosmonaut – svemirom, analogno tome, osoba na psihedelicima bi trebalo da istražuje unutrašnje horizonte (uma, odnosno psihe). Ovaj termin, kao što možemo primetiti, ne prati pomenutu ozmondovsku tradiciju.
Staratelj ili „siter“
Staratelj (za razliku od raznih šamana koji, prateći običaje koje su naučili od svojih učitelja, ovo „pravilo“ često nepoštuju) nipošto ne bi trebalo da konzumira bilo kakve psihoaktivne supstance (uključujući i alkohol), što je pogotovo važno u slučajevima kada psihonaut konzumira visoke doze pojedinih supstanci (što i nije tako redak slučaj, pogotovo u ritualnim kontekstima koji se u savremeno doba vezuju za ajahuasku, ibogu, NN ili 5-MeO-DMT i sl.). Razlog zbog kojeg bi staratelj trebalo da ostane trezan je taj što će u toku samog obreda psihonaut neminovno naići na neke „poteškoće“ (koje mogu varirati od potrebe za zagrljajem do situacije borbe za život[1]), a što su sve situacije koje iziskuju promišljanje i, vrlo često, dosta brzo donošenje odluka. Primer ovakve situacije može biti ona u kojoj psihonaut pomisli da će umreti (što je jedna od čestih misli na visokim dozama pojedinih supstanci, poput NN-DMT-ja), a nakon odlaska u hitnu pomoć (i potencijalne krivične prijave koja sledi usled posedovanja psihoaktivnih supstanci u Republici Srbiji, ali i većini drugih zemalja) zajedno sa lekarima dođu do uvida da je posredi bio panični napad izazvan intenzitetom samog iskustva. Sa druge strane,moguće su i obrnute situacije u kojima je osobi zaista potrebna hitna medicinska pomoć, ali im ona ne bude pružena usled loše procene staratelja da je najverovatnije reč o nekoj blažoj situaciji poput pomenutog paničnog napada. Iz navedenog, možemo videti da je jako važno poznavati supstancu koja se konzumira, odnosno njene efekte i potencijalne interakcije sa drugim supstancama i/ili lekovima, a što su sve koraci koje bi trebalo preduzeti dosta pred sam „obred“. Još jedan važan zadatak staratelja jeste da se brine o održavanju fizioloških potreba psihonauta, tako što će mu na primer dodavati vodu u određenim vremenskim intervalima, ili ga samo podsećati da se rehidrira i/ili prazni, a po potrebi i odmori (ukoliko je reč o konzumaciji koja se dešava na nekom događaju poput žurke ili festivala), a čime se preveniraju neke negativne posledice kao što je toplotni udar[2].
[1] Ovo vrlo često nije slučaj sa ovom klasom supstanci, budući da su svi „klasični psihedelici“ (u koje ubrajamo meskalin, psilocibin, NN-DMT, LSD, 2CB/E i sl.) fiziološki relativno bezbedni, a što znači da su njihove smrtonosne doze, poznatije kao LD-50, relativno visoke, ili u nekim slučajevima – nepoznate, a što jeste jedan od razloga za veću pozornost.
[2] Više o ovoj temi zainteresovani čitalac će moći da pronađe na sledećem linku.
Psihonaut
Možda i najvažniji faktor u celoj jednačini predstavlja osoba koja prolazi kroz iskustvo sa supstancom, odnosno psihonaut. Pre svega, to koju će drogu neko odabrati (i uopšte – da li će) zavisi od mnogo čega (ličnih preferencija, stavova, psiho-fizičkog i finansijskog stanja osobe itd.). Međutim, ako za potrebe argumenta uzmemo u obzir da je osoba koja nešto konzumira već odabrala šta će to biti, kao i na koji način i na kojoj lokaciji će se ceo proces odviti, možemo preći na razgovor o drugim značajnim aspektima. Pre svega, osoba bi trebalo da poznaje sopstvene navike konzumacije određenih droga, a samim tim i sopstveni nivo tolerancije. Ovo je važno zbog toga što u nekim slučajevima osoba koja ima visok prag tolerancije, mora uneti znatno veću količinu supstance kako bi postigla željeni efekat a koji osobe sa nižim nivoom postižu znatno manjim količinama[1]. Šta se tačno podrazumeva pod ovim veću količinu takođe zavisi i od supstance posredi (više o tome u odeljku o psihoaktivnim supstancama). Druga važna stvar jeste psiho-fizičko stanje osobe u trenutku konzumacije. Nije svejedno kada će neko konzumirati neku supstancu, na primer, ako nam se u nekom relativno kratkom vremenskom periodu, koji prethodi konzumaciji, dogodio neki nemio događaj (poput naglog i neželjenog prekida partnerskog odnosa ili smrtnog ishoda voljene osobe), moguće je da još uvek prolazimo kroz emocionalno procesuiranje istog, te da nam se naglo povećava mogućnost doživljavanja ekstremno negativnih iskustava, poznatijih kao loš trip. Ista stvar važi i za slučaj da smo nedavno imali neku fizičku povredu ili preležali neku bolest, u tom slučaju naše telo možda nije u potpunosti spremno na intenzivne promene kakve često donose iskustva sa psihoaktivnim supstancama. Povrh ovoga, bilo bi zgodno imati u vidu i to da li u našoj porodici postoji predisponiranost ka nekom psiho-fizičkom oboljenju (kao što je povišen krvni pritisak ili, u ekstremnom slučaju, predispozicija ka šizofreniji), a što bi inicijalno trebalo uticati na to koju (ili da li) ćemo psihoaktivnu supstancu uopšte odabrati da konzumiramo. Nekada je do ovih informacija, a pogotovo kada je reč o onima koje se tiču predisponiranosti ka mentalnim poremećajima, izuzetno teško doći, usled stigme koju oni u društvu nose i/ili tendencije ljudi da opravdavaju ponašanja svojih bližnjih. S tim u vezi, ukoliko smo se već opredelili na ovaj korak, trebalo bi na vreme informisati se i biti oprezan, jer svaka konzumacija supstanci (psihoaktivnih ili ne) sa sobom povlači izvesnu količinu zdravstvenog rizika.
Na ovom mestu bih napravio poseban osvrt na situacije u kojima se osobe po prvi put odlučuju na konzumaciju uopšte, ili samo upotrebu neke droge sa kojom nikada ranije nisu imali iskustva. Za njih vaše sva pomenuta pravila, ali važi i to da ne preteruju, a što znači da počnu sa polovinom, ili čak četvrtinom „preporučene“ , odnosno standardne doze. Dakle, ako je uobičajena doza neke supstance (npr. MDMA) 120mg, u redu je krenuti sa 60 ili čak 30mg, kako bi mogli ispratiti sopstvenu psihofizičku reakciju na nju, takođe treba imati na umu da od načina uzimanja i vremena trajanja efekata (više o ovome u drugom delu bloga, tj. odeljku o psihoaktivnim supstancama) neke droge, zavisi kada (i da li) će neko uzeti ostatak te količine. Zaista nema potrebe dokazivati se ili „pratiti“ iskusnije u količini konzumiranog, treba biti oprezan i informisan, a što je u ovom slučaju još značajnije.
[1] Postoji mit o tome da osobe koje konzumiraju supstance stalno pokušavaju da repliciraju to “magično” prvo iskustvo, a što im nikada ne polazi za rukom, usled čega postaju zavisni, međutim on je u novije vreme razbijen, a više o tome čitalac može pročitati u skorašnjoj publikaciji dr Karla Harta (Drug use for grown-ups – dr Carl Hart). Ukratko, ukoliko se od supstance apstinira, tolerancija će neminovno postati niža (ili u potpunosti nestati), čime ćemo ponovo biti osetljivi na supstancu, kao da je nikada ranije nismo ni konzumirali (što je jedan od razloga zbog kojeg se neki ljudi predoziraju od heroina npr.).
Odnos sitera i psihonauta
Na prvi pogled, ovaj faktor se ne čini toliko značajnim, ali u kontekstu konzumacije psihedelika, ovo nipošto nije nešto što bi trebalo zanemariti. Naime, vrlo često (kako na niskim, tako i na visokim dozama) se dešava da psihonauti, preplavljeni unutrašnjim sadržajem koji navire nakon što narkotik započne sa delovanjem, požele da interaguju sa fizičkim ili socijalnim okruženjem (naravno, moguće su i potpuno suprotne tendencije kao što je povlačenje, a što sve zavisi od specifične interakcije ličnosti aktera, ali i osobina supstance i/ili okruženja). U ovim slučajevima je dobra stvar (ne i nužna!) ukoliko se akteri već poznaju i ukoliko je njihov odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i iskrenosti. U takvim situacijama, minimizovaće se količina neprijatnosti koja može biti izazvana ukoliko bi,u najblažem slučaju, psihonaut izgovorio ili uradio nešto neprikladno, što bi moglo povrediti drugu osobu ili ugroziti njihov dugoročni odnos. Ovo su, kao što već napisah, najblaže situacije, a moguće su i neke teže, poput paranoidnih misli i osećaja straha i neizvesnosti koji se mogu javiti kod psihonauta usled toga što ne poznaje osobu koja ga čuva[1]. Prethodno poznanstvo naravno nije nužno, a pomenute situacije su dosta retke. Najčešće varijante tripsitinga (pogotovo na većim festivalima i/ili žurkama koje nude ovu opciju) dešavaju se između obučenih sitera i psihonauta u prilično bezbednom okruženju, a koji se vrlo retko već poznaju). Prethodne napomene napisane su za one koji planiraju da se u ovo upuštaju u dosta neformalnijem okruženju (npr. u kućama poznanika i sl.).
U narednoj nedelji, upoznaćemo se sa ostatkom faktora, odnosno pročitaćemo detaljnije o tome šta je to u vezi samih droga važno da znamo pre nego što ih konzumiramo, kao i na šta bi sve u našem okruženju trebalo obratiti pažnju kada prostor pripremamo za iskustvo sa supstancama.
[1] Ovakav strah nipošto nije neosnovan, pogotovo uzevši u obzir i činjenicu da su u ovoj supkulturi poznati (ne i česti) slučajevi agresivnih ispada i/ili seksualnih iskorišćavanja od strane šamana, poput onog kada je peruanski ajahuaska šaman Giljerme Arevalo (Guillermo Arévalo) iz plemena Šipibo, seksualno napao svoju dvadesetogodišnju učenicu Rebeku Senanajake (Rebekah Senanayake) u toku jedne ceremonije, a dok je ona bila pod dejstvom pomenute supstance.
